Hedonista

Sedim , onako nezainteresovano kao i uvek,snovi, harmonija... Prilazi mi ,znam scenario. Skrećem brzo pogled.I dalje ide ka meni, nasmejem se da izbegnem čuveno  pitanje.I dalje se približava, vidim sažaljenje u tim očime. Čujem reči iako to ne želim. Dobro poznato nepotrebno pitanje "Kako si?" Vrisnula bih onoliko koliko mi to moje glasovne mogućnosti dozvoljavaju...Trudim se da uspostavim kontrolu nad sobom i nekako ne ispustim glas.Uspevam u tome, ali se to uvek odrazi na moj izgled.Lice dobije drugačiji oblik, ne vidim ali osećam  to. Time još više provociram sagovornika da nastavi da se iživljava nad mojim slabim živcima. Sledi ono drugo porazno pitanje "šta ti je?".   Šta mi je ,aaaa  zar nije očigledno ,šta god da je, tvoje prisustvo ne pomaže... smirim se, i jednostavno kažem "ništa , dobro sam".

Ali ne , naravno da tu nije kraj. Ne odustaje, neretko se pridruži još neko kome bi kopanje po mom mozgu ubrzalo vreme. Ovaj nastavlja da svojim neiscrpnim metodama  iz mene izvlači informacije koje ne postoje. Zašto jednostavno ljudi nikad ne poveruju da sam dobro ,da mi ne fali ništa,  ida jednostavno uživam u svojoj nezainteresovanosti za ovaj svet. Ne, to je  njima isuviše očigledno da bi bilo istinito.Traže nešto što krijem , jer oni "znaju" da se ja zapravo osećam loše ,ali to zaboga neću da priznam.Ne shvatam šta žele da postignu, ali je ovaj metod mučenja toliko dobar da ga treba dobro zapamtiti i primenjivati na teroristima, i najgorim zločincima. "šta tije?", "jesi dobro?", " e da nije zbog onog dečka?" ,"da nije zbog onog što se desilo onda ....?" I tako redom ispitujući, podsete me na sve loše stvari koje su mi se desile u životu.Eto tako od običnog sanjarenja , dovedu me do stanja depresije.  

Sad zaista svoj život posmatram kao skup nesrećnih događaja.Konačno dobijaju priznanje, koje je izrečeno samo kako bi mi se skinuli sa vrata. Izmislim neku glupost zbog koje sam navodno malopre bila "tužna" ,i abrakadabra, njihova potreba je zadovoljena.Sad me više ne posmatraju kao logoraša, moj status je unapređen, sad sam pacijent. Tužna sam , ali ništa strašno , potrebno je sam par njihovih savršenih saveta  da prevaziđem bol, koji ,navodno, kida moju dušu...divno! Sledi moje licemerno "hvala", i njihovo, nažalost iskreno "i drugi put". Odlaze, Srećni...  Ja ostajem, na onom istom mestu, samo sam sad na oprezu-sa dobro nacrtanim osmehom na licu, a da, i moje misli su "malo" promenile tok, iz harmonije u beznadje.Prečica od naivnog sanjarenja  u stanje očaja... Nije ovo prvi put, ni poslednji-opet će me uhvatiti nespremnu  ....

                                                                                         Ko me je terao da kažem "hvala".

     

Plasim se mraka, ponekad me to nervira vise od reklama na pinku , ali ne i vise od samog pinka. Sto uopste nije bitno... Strah varira u zavisnosti od toga u kojoj se prostoriji nalazim . Mislim da nikad nisam spavala u dnevnoj sobi. Secam se da sam pre par godina rekla sebi da sam dovoljno hrabra i legla sam tamo ,sama. Kao i uvek pokrila sam se preko glave. Mogla sam tako divno da zaspim... Ali nisam , naravno da nisam. Nesto u meni je trazilo da mir bude okoncan . Otkrila sam se da se ,iako to nikad nisam radila, uverim da nema niceg sto bi trebalo da me plasi. Videla sam ih kako sede u tom cosku . Zena i dete ili dva deteta , neznam/ZNAM DA SE PISE NE ZNAM/.Cak neznam ni da li sam posle toga izasla iz sobe ili sam samo ostala u istom mestu ponovo pokrivena preko glave . Uplasila sam se to je sigurno.Kao i to da strah ni danas nije nestao.