Hedonista

        -Nisam ja bio niko. Ni ludak, ni pesnik, ni covek. Nisam se mogao razlikovati od vakuuma - bio sam nista onoliko koliko se nista moze biti - nista sa najvecom kolicinom nepostojanja... Ugledavsi je poceo sam da postojim , nastao sam ni iz cega. Nema nikakve teorije praska ili bilo  kakve druge mastarije(nauke) , ja sam istina - uzrokovana njenom pojavom. Ni iz cega postao sam citav jedan univerzum. Zar je vazno sta, bitno je -postao sam...bitno je -zbog nje...

   -Kako to mislis, ljubav?

          - Ne mislim -ljubav, ljubav znam.  

                 

 

 

 

 

      Tisinom pocinje svaka dobra prica- shvatih posto pretrcah preko pesackog prelaza. Znala sam gde idemo , ali ne i zasto ni kako cemo stici. Pratila sam, smejala se euforicno, i kao nekakvo dete postavljala gomilu, samo meni vaznih pitanja. Odgovarao je , ali ne krijuci pritom da mu nimalo nije stalo. Sarkazam koji sam htela da ucinim sto ociglednijim nailazio je na prepreku vidjenu u nedostatku maste. ... Tisinom , tako je pocelo, i  prepoznavanjem - uvek sam govorila kako se ljudi mogu prepoznati po patikama...

     Od ovog bloga pokusavam da napravim nekakav podsetnik na to ko sam sad (u trenutku pisanja svakog "clanka")....

        Razgovarala sam sa M. , naravno na red je dosla tema: fakultet. Tako smo pricale o rokovima, ocenama i na kraju poslovima... Rekla je da bi volela da zavrsi dva fakulteta (verovatno i hoce) , kao ona devojka sto je zarsila FTN i ekonomski(valjda) sa prosekom   preko 9, "Jel ona sto nema posla" izletelo mi je...

    Caribic ima najbolji sladoled , cekala sam u redu, i okrece se klinac (pripadnik romske.... ) i pita me da li imam nesto sitno... ignorisem...  pita lika iza mene, "reci im  sta hoces." odgovara. Klinac bira priloge za sladoled , a mene u trenutku proguta zemlja... Ne mislim da sam neispravno postupila, samo me bi sramota sopstvenog misljenja - nije mi ni na kraj pameti bilo da ce decak dobiti ovakav odgovor, bez imalo ironije u glasu...                              ...Nastavljam setnju,  dolazim do skupstine , i zamalo da se prekrstim... slicno mi se osecanje javlja kad vidim crkvu.

 

  

     Razmišljajući ni o čemu uspeo je da prepozna nešto u tuđim mislima, koje su za razliku od njegovih postojale. Ćutao je jer je znao da reči koje bi rekao dolaze ni iz čega.Prijatelj je govorio u njegovo ime , hvala bogu - niko nije primetio. Čudno  je to kako su se brzo sprijateljili premda ovaj i nije bio vešt govornik. Žive u istom telu mada mu je ime cimera za sad još uvek nepoznato. Zove ga "prijatelj", ne Ishak , samo "prijatelj".

      Studirali su na istom fakultetu imali isti broj indeksa , naravno ime i prezime i sve što ide uz telo , ali nisu voleli istu hranu... I ranije dok je bio sam malo je mislio ,ali se često smejao. Danas samo ćuti i sanja , bez osmeha, bez ičega - Nigde. . . Da  može da misli o svemu, a ne samo ni o čemu setio bi se saobraćajke na ulazu u Novi sad. Setio bi se da je vozio motor onom brzinom kojom voze samo oni koji ne razmišljaju ni o čemu. Da nije jedan od takvih setio bi se svog susreta sa asfaltom ,varnica ,metala koji prolazi kroz telo i toplote - od adrenalina i krvi.

       Razmišljajući ni o čemu setio se belih mantila i belih košulja i na trenutak poželeo je da bude lud - a ne mrtav. 

 

Selim se. Pakujem stvari, ima ih mnogo više nego što sam mislila... Čaše, Šolje, tanjiri, garderoba... Svećice? ...Sećam se , kupljene su za moj rođendan - dvadeseti. Uzalud kupljene,jer nije bilo rođendana. Bilo je torte, ali ni traga od dobrog raspoloženja. Malo mi je falilo da zaplačem, sad , posle više od pet meseci, ali nisam - i neću. 

Slika, boja, film bez tona, sećanja, prisećanja, maštanja, laganja, sanjarenja, more, bebac, deca, bazen, bajke, pričice, crtani, želje, beskonačnost, ljubav, porodica, brat, sestra, drug, ispit, ocena, Igor, vreme, igračke, prve reči, zvuk, glas, oči-najlepše, Zvezda, drugarica, trening, sunce, sladoled, čokolada, breskve, jagode, lubenica, ljudi, istina, lepota, matematika, Karnoova karta, Srbija, prvi zubić, prvi korak... želje, snovi i život. Dovoljno za osmeh.

 

Cannada - Srbija , novac - patriotzam, realnost -iluzija... Sreća? Čime se meri sreća? Koja je jedinica za sreću - ne nađoh je u SI sistemu... pa izvešćemo je nekako , Paskal po sekundi ,možda.... Šta znam, pritisak ima neke veze sa srećom,a ima i vreme...  otprilike i jeste tako , kad vreme teži nuli, sreća teži beskonačnosti.... A ono čuveno "vreme je novac"? - ma zaboravite, to kažu oni koji ne znaju fiziku - većina(koja nikad nije suštinski bila bitna)!

Brzo pišem, te stoga možda izostaje smisao - logička spona među rečima. Reče mi , ona, kako se neke reči - pojmovi, ne mogu porediti jer među njima ne postoji logička veza??? Sve to , prijatelju zavisi od logike, od načina na koji porediš date pojmove. Noć i sunce , nevela je kao primer. Logička veza je uvek tu negde, logička veza možeš biti i ti sam, možeš je stvoriti pitajući sebe: "volim li Ja više noć ili sunce", kada bi morao da biraš, čega bi se pre odrekao?  

Neki bi rekli da nemam vremena, da ne bi trebalo sad baš da pišem, da za manje od 16 sati imam ispit, da ne znam dovoljno... Rekli bi oni još mnogo toga, ali meni je i ovo previše. Treba mi nešto da me odvoji od realnosti, nešto , šta god...

Fali mi reči, reda u rečenicama, razmaka, velikih slova, znakova interpukcije(na pravim mestima),a imam previše zareza, čini mi se posle svake reči,previše nedovršenih rečenica, nedovršenih misli-razmišljanja, sinonima, ćutanja, previše mene je u svakoj  reči koju kažem/napišem -previše mene i premalo smisla...  Još jednom napisane tri tačke - Tišina, dovoljno tiha da čujem svoje ćutanje-razloge (da razumem svoje reči-prećutane). Tri tačke , da ne bih uzalud objašnjavala nešto što se rečima ne može objasniti - zapravo ja ne mogu, oni koji znaju da se igraju istim, oni znaju kako da stave na papir svaku misao, svako osećanje,osećaj, sećanje, svaku tišinu - prijatnu, i onu drugu,izazvanu nečijim prisustvom, ili neku treću njihovu , umetničku... Oni mogu da budu pesnici jer znaju kako da se prepuste igri(plesu), i bez alkohola, nekad i bez muzike. Njima ne trebaju tri tačke, oni ih koriste samo "kad je tako lepše" , kad doprinosi lepoti teksta. vređa me to ponekad - jer su meni  neophodne - ne baratam dobro rečima, pa mi pomažu da izbegnem pisanje neshvatljivih tekstova...Nije mi bitno što vi nećete razumeti , ako pokušam da objasnim , plaši me način na koji ću ja reagovati- da li ću se prepoznati. - Tri tačke i pauze pri govoru, nedovršene priče -bez njih sam samo ono što umem reći/napisati, sa njima-šta god zamislim...  

    "Njen je osmeh sreće definicija..." , pevušim ovo ceo dan , i onda zastanem malo, zamislim se. Zapitam se da li je osmeh definicija sreće? Previše vremena provedenog na ETF-u uzrokovalo je da o osmehu mislim ovako : Parabola , definisana i neprekidna na intervalu (x1-h,x2+h) , gde su sudeći po  učenjima slikara x1 i x2  koordinate (na x osi) centra zenice  levog odnosno desnog oka subjekta, a gde je sa h označena jako mala veličina za koju se x koordinata onih tačaka na levom , odnosno desnom kraju usana promeni u toku formiranja osmeha...

 

    Počelo je sve nekako brzo. Prevelika očekivanja, malo šansi za uspeh. Sve se srušilo u trenutku. Nije bilo vremena za razmišljanje, nisam ni razmišljala. Bežeći od sebe same dospela sam ovde, gde i ne postojim. Ja sam samo broj, broj 313... Kako dobih tu oznaku? Pa jednostavno polažući prijemni. sada me mogu prepoznati i po broju indeksa ako im lična karta slučajno ne bude dovoljna.

    Povrh svega pojavi se često i poneka etička dilema da me ubije u pojam. Etika, mene ne sme zanimati etika. Nisam ja, ne daj bože, filozof. Preispitujem svoje postupke, a ne treba , treba ići napred. Svi oni idu napred, a ja?  Ja stojim u mestu ne želeći da mrdnem dalje. Kažem često da ih mrzim jer nisu slobodni , ne shvatajući da ni ja sama ne posedujem slobodu. Odrekla sam je se zbog neke glupe ideje o pobuni. Znam da se nikad neću maknuti odavde... 

    Kako je samo glupo igrati na kartu znanja... svaka nova definicija ubijala je delic moje inteligencije , te stoga ista tezi nuli. Zivim pogresan zivot u pogresnom koordinatnom sistemu , osudjena na pogresne ljude. Sramota me je sopstvenih reci , odricem se sopstvene logike. 

     

        Mržnja koja me trenutno obuzima kao da mi je oduvek prikovana za srce. Toliko suludih ideja pristiže u bazu podataka, neostvarive su , ali bi odustajanje od njih bilo ,najblaže rečeno, nemoralno. Mržnja je neophodna za pobunu , za revoluciju kakvu svet nije video....

        Mržnja je stanje uma - oboljenje koje se teško  leči. Vremenom se širi sve dok konačno  ne počne da vlada srcem, i tada je svaka bitka izgubljena, a sav vaš život tada se svodi na jednu misao - na predmet mržnje...  Kada mrzi jedan čovek to predstavlja opasnost po ljude koji se nalaze u njegovoj blizini, ali kada mrzi mnogo ljudi , tada se dešava  POBUNA!

      

      Ne usuđujem se da počnem razgovor... čini mi se da mrzim... 

   Stojim... Kao vreme... Plašim se svega , izbegavam i snove. Probudim se čim se pojavi prva slika... Sve su to nagoveštaji ljubavi. Te odvratne,licemerne, male ljubavi.Mrzim je...

   Ćutao je... Lažem... Govorio je unapred napisane reči. Želeo je da im se dopadne. Očekivala sam više. Možda je stvar u tome što sam sklona idealizovanju, a možda je stvar u njemu. Kako god, razočarala sam se. Od danas ga mrzim... Opet lažem... Ne mogu da prestanem da mislim o njemu. Ovo nije njegova slika, ulepšana je. Laž , još jedna u  nizu, sada njegova . Glumac, to je on, samo glumac. Nažalost dobar. Nažalost Lep...

   

    Stvarnost.Nemilosrdna-realna...ubija me...nezno...polako...sadistički, razdvaja kožu od mišića, mišiće od kostiju,lomi ih, razbija sav organizam na atome i još manje , nama nepoznate čestice ... i tako u beskonačnost...  Mašta usporava postupak, ali u ovoj eri kompjutera, ona maksimalno izostaje. Sanjar se pretvara u mašinu, tačnije samo zanemarljiv deo sistema. Ironija svega je što taj isti sanjar iako uviđa činjenice, ne želi da se udalji od kompa. Zašto? Zato što ta mala mašinica iako ne sprečava apokalipsu njegove ličnosti, može bar da je zamaskira. Veliki rizik je iz takvog stanja vratiti se realnosti, i boriti se samo svojom ličnom maštom. . .

     Stojim lice u lice sa  stvarnošću. Uporno ponavljam sebi... "postavi prioritete." Gubim se, ali ne odustajem. Moram da se suočim sa problemima... Moram... Zato , za početak odoh da se prepustim čarima matematike...

Razum...Već dugo pokušavam da uspostavim konekciju sa istim. Ne ide...

   Ravnoteža...padam... Nervi su se odavno odrekli ravnodušnosti. Primorana sam na agresivnost. Gledam , a ne želim da vidim, slušam ih , a ne zelim da čujem... Mrzim taj zvuk. Mrzim ... Taj glas  razara strpljenje. Pričali su mnogo,besmisleno, glupo,dosadno.... Nisam htela da ih slušam. Njen se glas izdvajao iz gomile, možda samouverenošću. Rekla je "droga", voli da priča o tome... Čula sam "Raj" , mislila "ne prilazi mi". Nastupio je period tišine, svi su vikali u glas. Čula sam treptaj, osetila pulsiranje levog kapka. Oči ne poznaju ton, mrtve su pored zvučnika. Zelim da napustim prostoriju. Ne mogu obećala sam da ću ostati. Ustajem, smeju se... govorim, ne znam šta , ali im zvuči nelogično. Bila sam ubeđena da sam u pravu, inače bih ćutala. Profesor je bio na njihovoj strani.Znala sam da je trebalo da ćutim...Rekli su da se ja drogiram...

   Mene je ova tema iscrpljivala, dovodila me u nezgodan položaj. Heroin, LSD- tako privlačno. Nije to kao marihuana , mada bi mi možda i ona dobrodošla. U internatu uvek mogu da je nabavim, to me najviše plaši. Hvala bogu pa su mi teži narkotici opsesija, i dobro je sto lično ne poznajem ni jednog dilera. To bi bilo opasno... Kako ona može da priča o tome? nikad nije probala. Nema čak ni želju za tim. Ko joj je dozvolio da priča o njihovim ličnostima. Ne zna ona šta im se mota po glavi. Ne zna , a priča, zanima je... "kažu da  im treba podrška, teško im je" . Kažem i ja da  me neobjašnjivo boli glava, da bol ne prolazi satima, da ne mogu da zaspim, da mi je teško... Ali možda lažem...Možda uživam u bolu. Po prirodi sam mazohista... Nebitno...sklapam oči... Profesorka informatike??? Prošlo je skoro sat vremena...bilo mi je čudno, ne sećam se ovog časa, uopšte... Ne znam kako , valjda nisam bila dovoljno skoncentrisana... Nervoza nije nestala, samo sam je snažnije potiskivala,sklanjala od drugih. To ju je učinilo intezivnijom. Zvonilo je.Istrčala sam napolje. . . Htela sa da ubijem nekog, ali nisam smela . Stavila sam slušalice u uši, pustila Struku, i otišla po stvari... za sat vremena polazi bus, idem kući.

 

Nemoć je stanje uma. Ne znam mogu li dalje. Obične stvari čine mi se tako teškim , neuhvatljivim. Dan jednostavno prođe, a i  ne vidim ga. Živim noć, mrak ocrtava prazninu. Nema kajanja, ni za čim. Ne treba biti, ne sme. Mrak . Opet me prokleto plaši. Beznadje. Razmišljam o samoubistvu... I  ubistvu uopšte.

 Danas nisam smela da se probudim...