Nemoć je stanje uma. Ne znam mogu li dalje. Obične stvari čine mi se tako teškim , neuhvatljivim. Dan jednostavno prođe, a i ne vidim ga. Živim noć, mrak ocrtava prazninu. Nema kajanja, ni za čim. Ne treba biti, ne sme. Mrak . Opet me prokleto plaši. Beznadje. Razmišljam o samoubistvu... I ubistvu uopšte.
Danas nisam smela da se probudim...
Pogledaj samo kako se sve odvija sporo, konstantno čekamo ,uzalud. Vreme smatramo najvećim neprijateljem, mrzimo sat jer pomera kazaljke suviše sporo za naše standarde... Kad nam "vreme" konačno udovolji, i ubrza postupak umiranja, zamrzimo ga još više. Šta mi zapravo hoćemo? Mislimo kontradiktorno? je li to igra reči, ili zaista izostaje logika u našem toliko cenjenom razumu?
Ustani onda kad misle da padaš,
Probudi se kad misle da si mrtav,
Bori se kad misle da se predaješ.
I kada pokušaju da te slome ,
znaj , nisu jači od tebe...
Tvoje očajanje pobediće njihovu mržnju.
Oni te ne znaju, ne znajuko si,
Šta si prošao, koliko patio,voleo,izdržao.
Ti si heroj svog vremena.
Beli anđeo koji dolazi iz tame...
Oni žele da te spuste na zemlju, i niže,
Uspevaju,jer ti... padaš.
Padaš, ali polako , kao da letiš,
kao da sam želiš dole.
Tvoj poslednji let, let sudbine
bacio te je na dno.
I baš tu, tu gde si sad, tu je tvoja pobeda,
u mraku, seti se, ti si vitez tame.
Pobedićeš ih. Ovde, na svom terenu...
Andjele , koliko god te spustili,
bićeš iznad njih, bednih glumaca ,
koji idu od pozorištza do pozorišta,
i kradu lepotu umetnosti...
Sedim , onako nezainteresovano kao i uvek,snovi, harmonija... Prilazi mi ,znam scenario. Skrećem brzo pogled.I dalje ide ka meni, nasmejem se da izbegnem čuveno pitanje.I dalje se približava, vidim sažaljenje u tim očime. Čujem reči iako to ne želim. Dobro poznato nepotrebno pitanje "Kako si?" Vrisnula bih onoliko koliko mi to moje glasovne mogućnosti dozvoljavaju...Trudim se da uspostavim kontrolu nad sobom i nekako ne ispustim glas.Uspevam u tome, ali se to uvek odrazi na moj izgled.Lice dobije drugačiji oblik, ne vidim ali osećam to. Time još više provociram sagovornika da nastavi da se iživljava nad mojim slabim živcima. Sledi ono drugo porazno pitanje "šta ti je?". Šta mi je ,aaaa zar nije očigledno ,šta god da je, tvoje prisustvo ne pomaže... smirim se, i jednostavno kažem "ništa , dobro sam".
Ali ne , naravno da tu nije kraj. Ne odustaje, neretko se pridruži još neko kome bi kopanje po mom mozgu ubrzalo vreme. Ovaj nastavlja da svojim neiscrpnim metodama iz mene izvlači informacije koje ne postoje. Zašto jednostavno ljudi nikad ne poveruju da sam dobro ,da mi ne fali ništa, ida jednostavno uživam u svojoj nezainteresovanosti za ovaj svet. Ne, to je njima isuviše očigledno da bi bilo istinito.Traže nešto što krijem , jer oni "znaju" da se ja zapravo osećam loše ,ali to zaboga neću da priznam.Ne shvatam šta žele da postignu, ali je ovaj metod mučenja toliko dobar da ga treba dobro zapamtiti i primenjivati na teroristima, i najgorim zločincima. "šta tije?", "jesi dobro?", " e da nije zbog onog dečka?" ,"da nije zbog onog što se desilo onda ....?" I tako redom ispitujući, podsete me na sve loše stvari koje su mi se desile u životu.Eto tako od običnog sanjarenja , dovedu me do stanja depresije.
Sad zaista svoj život posmatram kao skup nesrećnih događaja.Konačno dobijaju priznanje, koje je izrečeno samo kako bi mi se skinuli sa vrata. Izmislim neku glupost zbog koje sam navodno malopre bila "tužna" ,i abrakadabra, njihova potreba je zadovoljena.Sad me više ne posmatraju kao logoraša, moj status je unapređen, sad sam pacijent. Tužna sam , ali ništa strašno , potrebno je sam par njihovih savršenih saveta da prevaziđem bol, koji ,navodno, kida moju dušu...divno! Sledi moje licemerno "hvala", i njihovo, nažalost iskreno "i drugi put". Odlaze, Srećni... Ja ostajem, na onom istom mestu, samo sam sad na oprezu-sa dobro nacrtanim osmehom na licu, a da, i moje misli su "malo" promenile tok, iz harmonije u beznadje.Prečica od naivnog sanjarenja u stanje očaja... Nije ovo prvi put, ni poslednji-opet će me uhvatiti nespremnu ....
Ko me je terao da kažem "hvala".
Odsustvo reči. Onda kad su najpotrebnije, ostaju neizrečene.Mrtve.Teško je ćutati, ali to je cena dostojanstva,ili gluposti. Ja sam idiot. Jeste citali tu knjigu (Dostojevski)? Ja nisam, ali čula sam da je dobra.Mrzim sebe ponekad. Zato što nikad nisam naučila da se smejem...
Zaspim. Nenamerno. Trudim se da svari ne radim jer to moram, ali ovo se prosto otrglo kontroli. Predajem se , znam da nije tako, ali me i sama pomisao baca u depresiju. Lažem. Nikad nisam depresivna. Često ne znam kako se osecam, ali tuga je reč za poražene. Ja to nisam.
Hm... Laž je moje sredstvo da stignem do cilja. Volim da glumim. Ali pozorište je nešto što umetnost stavlja na milost i nemilost gledalaca,koji će (čast izuzetcima) kritikovati predstavu na osnovu sopstvenog raspoloženja. Smrt umetnicima. Gluma u životu je praktičnija, i uvek se isplati. Slagati , kako je samo lepo slagati. Lepota je u samoj laži...kontrola dolazi uz to.
Večeras neću zaspati.
Danas sam se probudila sa sasvim čudnim strahom. Ne razumem , plašim se sebe. Pogledala sam u ogledalo.Ne poznajem ovo lice, pokrete. To nisam ja. Ona je depresivna...
stojim na ivici...
Mrak...hladan, licemeran, kao tišina-kao ljudi.
Strah je neodređen. Primorava me da ćutim, a i zašto priznati poraz? Kome?
Reči vise nisu ni bitne, ne meni, ne nikad onome ko ih piše. Njihovo otkrovenje
je bekstvo. Bekstvo iz očaja, iz nade da će se nesto promeniti.
Moje duševno stanje ne govori mnogo o meni, više o svetu.
Ne volim ih ,nikad i niisam, uzrok su svega...
Pokušavam da se oslobodim sociofobije.Pokušavam da im pričam o sebi.
Radim to vise nego ikad, ali ne slusaju. Mislim da sam napadna, iako povrh svega izbegavam iskrenost.
Lazem o sebi.Napadno.
Powered by blog.rs
